VIII.
Выдов дан. Косово.

Време лети незадержно и сливасе у море вЂчности. Важност єдинствены приключенiя назначує и отликує єдну точку времена от друге: она єдан дан из числа свiю други изузима и чини нам незаборавлЂным због приключенiя, коя су се тай дан догодила. Свакiй народ има нЂке за себе важнiє точке времена; свакiй има дане у свом животу найзнатнiє, важностiю бывши приключенiя за себе незаборавлЂне дане! -- Видов дан! каква є с ньим и колика важност скопчана! У животу Сербског народа знатнiєга нема. Ежегодно повраћаюћисе, изилази он у свом за нас многозначећем торжественом виду, умно нас премЂшта на превелику равницу поля Косова и печално-умилно занима душу нашу с трогателны образы Сербске прешедности! -- С горком тугом проклинЂ наслЂдник неслогу и междусобну злобу; єр у ньима налази несумнЂне причине жалостне судбе и несреће свои праотаца. -- О да бы погрЂшком прешедши вЂкова научен, непоколебим свагда остао на путу єдиномыслене измећ себе любови! О да бы изобилну Царског благоутробiя милост, коя се на нЂга богато излива, на свою и свог потомства ползу обратити непрестано гледао! О да бы собствену корыст спрам общег блага и погубно пристрастiє спрама народне ползе заборавляо, питаюћи и хранећи у персима своима чувство сыновнЂ благодарности и поданическе вЂрности; єр є ова добродЂтель драгоцЂно наслЂдiє сваког правог Сербльина! --

Iошт за живота и владЂнiя Цара Силног, Душана Стефана, посЂяно є было сЂме, коє є пре или послЂ народу Сербском жалостне плоде принети морало. Смерт нЂгова умертвила є тЂло царства; с нЂговым послЂдным издыханiєм изчезла є душа, коя части Сербског тЂла оживлявала и у єдно держала. -- Цар Урош и Вукашин Мрнявић, каква су из мећ себе грозна противоположенiя! Чиста невиност спрам лукаво примамчивог ласкателства, неискусна слабост спрама безаконiєм отверднутог чувства, велико повЂренiє спрам порочнЂишег зломыслiя, царска благодЂянiя спрама найцрнЂ неблагодарности, спрам Крвавог своеручног убиства!! Но невина крв вопiє свагда за отмаштенiєм, и правда вЂчна наказує безаконiє; похититель престола сербског издыше под яком мышцом невЂрног слуге Арсоевића! -- Кнез Лазар, смиреномудрiєм и отечестволюбiєм прославлЂный муж, немогаше растроєне части царства у єдно са ставити и свою родолюбну ревност свима спрiобштити: єр є лукавство и неслога, немир и раздор у утробы; с поля пак злоба, завист и сила непрiятелска грозила; и царство све ближе и ближе до пропасти доводила. ПослЂ побЂде, над Николом Алтемановићем 1376. одержане, послЂ конечног присвоєнiя Ерцеговине, Расiє, Сербiє, Срема и Баната, живяяше Кнез Лазар мирно до 1386; но овы десет година, по видимом мирны година єсу быле као морска дужетраюћа тишина, за коiом обычно наилази свирЂпа бура, погибелным кораблекрушенiєм ужасна! -- Заклетый Христянства непрiятель и злобом одушевленый сосЂд несретне Сербiє, Турчин, стане сада свою от давна подранЂну ярост на предЂле Сербске изливати, и нЂчим мало опоравлЂно благоденствiє народно закидати и нарушавати. К. Лазар, неимаюћи ни каквы союзника, с коима бы бЂду от свои земаля оружiєм отбыти могао; а при том немогући очима гледати жалостно отечества свога закиданЂ, заключи с Турцы мир и обЂшта, да ће им плаћати данак и давати 1000. войника у помоћ. И заиста условiя свога обвезателства таки наблюдавати почне; єр 1387. свои 1000. момака Турцыма у помоћ пошлЂ, кад су рат Караманскiй у Азiи имали; но зет Кнежев Гарай, стане га зато укоравати, трудећисе отвратити га от овога срамнога данка, и у свом намЂренiю лако успЂ; єр мало за тым устане Кнез Лазар и позове све сосЂдне Христянске велможе, Тварка Босанског, Шишмана Бугарског, Страшимира Балзу Албанског и Кастрiоту Шкутарског, да се сви сложе, на Турке єдинодушно ударе и от себе бЂду, коя им є свима грозила заранiє отбыю и удале. Iошт пре овог намЂреног союзног нападенiя удари Кастрiота на Турке и выше, нег 15,000 под Лалом Шахом побiє; а и Шишман покажесе страшан код Варне. Како Мурат, бавећисе онда у Анатолiи, то уразуме, таки се с пролећа 1389. с войском крене и до Галиполя допре. Вук Бранковић, невЂрно сердце цару и отечеству собом носећи, властолюбiєм пламтећи, ступи у тайне са Муратом уговоре и землю, коя га є неблагодарна сына одранила, и Цара, родьенога свога таста изневЂри. НевЂрство то причином буде найглавнiом паденiя Сербског.

Штримон рЂка Тракiю дели от Македонiє. До нЂ допре Мурат с воинством своим, готов што силнiє и берже напасти на несретну Сербiю. Кнез пак Лазар о том извЂштен, поити с воиском, што є већу скупити могао, непрiятелю на супрот: полЂ Косово мЂсто буде, на ком є бритке саблЂ огледати и судбу царства пресудити валяло! Оба воинства бяху у страху и надежды, очекиваюћи конац предстоеће бытве. Сербльи су, сазнавши начин воеваня турског у рату Караманском и ослонившисе на свою храброст и вЂштину, побЂды се извЂстной надали; Турцы пак, завоевавши донде све восточне предЂле и самом западу страх задавши, єсу с надеждом освоенiя на Сербiю и напали были, ослоняюћисе iошт и на издаю Сербски войвода. И заиста невЂрна душа Вукова посЂяла была раздор и неслогу у сердце найглавнiи войвода; но поред тога безаконiя пред царем и пред свЂтом невина быти желила; єр є то злом човеку свойствено; да с єдног порока на други црньiй одвећ лако прелази. Он є на Милоша роћенога свог пашанца, коє због веће нЂгове храбрости, коє пак због суєтны препиранiя лакомыслены свои жена, сердечно мерзiо, и нЂга код Кнеза опасти гледао, лажно доносећи, да є Милош невЂра и да о издаи мысли. Кнез се за ласкателным рЂчма Вуковыма поведе и у очи видова дана, овог сербском народу незаборавлЂног дана, вЂрног Милоша за вечером као невЂру явно изобличи, говорећи: "Напiям ти Милоше, ову чашу вина, ако ми и єст донешено, да ме оћеш, да издаш!" Овым неправедным изобличенiєм огорченый ирой, скочи от трапези, рЂкши: Сутра є видов дан! Сутра ћемо видиши кнеже, ко є вЂра, кол' невЂра: невЂра ти сЂде уз колЂно! "С овым рЂчма сазре у великой души гигантска намЂра." Праведный освЂдочава свою невиност дЂлом и велико душным пожертвованiєм спира са себе неосновану клевету. Како сутра бЂлый дан заплави, а Милош ти собом узме iош два юнака, Милана топличанина и Ивана Косанчића, с ньима сЂдне на ватрене конЂ, па отиде у стан Турскiй, коплЂ земльи оборивши, за знак своє предає: Турцы га весело приме и под шатор самом цару отведу. Мурат, овым позорiєм обрадован, прими Милоша с особитым благоволенiєм, увЂраваюћисе о истины рЂчи вуковы; но Милош, Сербскiй Сцевола, приближи се цару, као да та у руку или у скут полюби, и у истый мах нож из нЂдара тергне Мурата тешким своим ударцем разпара, и зададе му смертоносну рану. Со тым є Милош намЂру свою докончао, невиност свою доказао и оправдао, клетву вукову посрамiо и юначством име своє прославiо; но, хей! да є, као онай Римскiй Милош, велико своє намЂренiє сенату Сербском или поне Лазару открыо быо! Хей! да є храброст нечувену мудростiю управiо! но он є цЂло Сербско воинство и войводе у велику положiо сметню; єр о нЂговом неустрашимом отЂзду, о нЂговой высокой намЂры и сретном предузетог дЂла концу нико ништа незнаюћи, сумняшисе выше нiє могао о истины доношенiя Вукова и несретной издаи Милошевой. Вук є сада кнезу уз колЂно быо, под маском искренЂишег отчестволюбителя, док нiє мало после дЂлом показао, да є права невЂра и као што Раић каже, новый Iуда.

Мећу тым, док є Милош намЂру свою окончавши, из шатора Муратова кроз Турке крвавым мачем пут себи крчiо, и кнезу с веселым гласом доєздити тежiо; но найпосле савладан и свезан до Мурата еле жива доведен быо --: започну Турцы бытку, да не бы вомнство, разумЂвши пораженiє Муратово, духом клонуло и Сербльима побЂду олакшало. НЂке пак Сербске Войводе, невидећи поред себе мужественог Милоша юнака, но судећи, да є цара и Сербiю изневЂрiо, почну совЂтовати, да се с Турцы договара и iош пре сраженiя мир учини. Многима се то допадне; но Кнез iй све под шатор сазове и почне iй к сраженiю ободравати, учећи iй, да є болЂ честно под оружiєм умрети, нег безчестно невЂрнику служити. БлагорЂчиво слово нЂгово охрабри све мужество и громогласна выка: "Оружайтесе! Оружайтесе! сваком обяви време предстоеће бытве. Крыло, коим є сам Кнез управляо, держашесе одвећ храбро; но друго, коє є под невЂрным Вуком стояло, нагне таки, како се бытка са сви страна започне, по примЂру свога предводителя бЂгати. ЦЂла дакле сила Турска сад на самог кнеза навали; но овай своим постоянством и мужеством дотле ствар доведе, да Турцы уступати почну. Време настане отсудно; побЂда се колебати стане. Паше на славу и плоде трудова Турке опоминю; сраженiє се с нова зачне; осмый вечерньiй час буде обратном точком среће; єр у тай пар сиће кнез Лазар с уморена свога коня и на другог узсЂдне; медьу тым га изгуби воинство из очiю и мыслећи, да є угинуо, сметесе и у сметньи той бЂгати стане. Кнез се берже болЂ на коня попне, за Сербльима выкати почне; но залуду; све є већ было поремећено; све є у бЂгству спасенiє своє полагало. Сад и сам Кнез за ньима бЂгати почне; но у ярак нЂкiй падне, гди га Турцы ухвате, жива Мурату под шаторе доведу и заєдно с Милошем и другима зароблЂныма болярима посЂку. То исто вече и Мурат издане. У бытви є много и с єдне и с друге стране пало. Измећ други Сербски витезова пало є ту и девет браће Юговића, кои се песмама у народу славе. --


*) ТЂло Лазарево погребено у Приштины, послЂ две године и 8. мЂсецы ископано буде из землЂ и пренешено у монастыр Раваницу; а оданде много доцнiє у Срем у монастыр Вердник, гди и дан данашньiй цЂлокупно лЂжи. Мы празднуємо за чест светителя Лазара 15. Юнiй, као дан бывше на Косову несретне бытке и жалостне кнежеве смерти.

*** Содержание раздела ***       *** Главная страница ***